Nevolje - sukobi u Severnoj Irskoj

Sukobi u Severnoj Irskoj zvanično se zovu "nevolje" (The Troubles). To je naziv koji je očigledno izabran da ne uvredi ni jednu zaraćenu stranu. U periodu od 1969. do 2001. godine, sukobi su potresal ovaj deo Irske koji je deo Ujedinjenog kraljevstva ili, gledano sa druge strane, ovaj deo Velike Britanije koji je smešten na irskom ostrvu.

Kratka istorija sukoba

Sve je počelo 1968. godine. Udruženje za ljudska prava Severne Irske tada je krenulo sa protesnim marševima sa ciljem da se zaštite prava katolika u protestantskom delu irskog ostrva koji administrativno pripada Velikoj Britaniji. Zanimljiv podatak koji sam čuo tokom posete Belfastu je da su u to vreme pravo glasa imali samo vlasnici nekretnina. Pošto su to u velikoj većini bili lojalisti (bogatiji, uglavnom protestanti), lako su dominirali parlamentom i donosili odluke koje su pre svega njima odgovarale. Jedan od izvornih zahteva bio je da se ova praksa promeni i donesu zakoni koji će omogućiti pravedniju zastupljenost katolika u parlamentu.

Odgovor lojalista bio je surov. Njihov izgovor je bio da je iza protresta IRA. Čak i da je to bilo tačno, to nije bilo nikakva opasnost jer je tada IRA bila malobrojna i raspolagala sa malom količinom zastarelog naoružanja. Kao u nekim drugim sukobima u istoriji, prvu bombu koja je pukla postavili su lojalisti sa namerom da je pripišu IRA.

Usledio je jak otpor nacionalista koji je doveo do prvog otvorenog sukoba sa policijom i lojalistima 12. - 14. avgusta 1969. godine u Bogsajdu. Većinsko katoličko stanovništvo se pobunilo zbog namere lojalista da održe provokativni marš kroz ovo mesto. Sukobi su zatim lančano krenuli širom provincije i spirala zločina se ubrzala. Posle bombe bačene na policijsku stanicu, u surovom odgovoru na Fols Roudu u predgradju Belfasta, ubijen je jedan devetogodišnji dečak i zapaljeni celi kvartovi. Samo u tom prvom sukobu, ubijeno je sedmoro ljudi, ranjeno 750, a 1.505 porodica ostalo bez krova nad glavom. Katolici su žestoko kritokovali IRA što ih nije zaštitila, pa se ova organizacija podelila na umereno i radikalno krilo koje je krenulo sa otvorenim diverzijama i ubrzo privuklo veliki broj članova i pristalica.

Vlada Severne Irske pozvala je London u pomoć u smirivanju situacije, što je dovelo do slanja vojnih snaga u sukobljeno područje. Ne verujući lokalnoj policiji, katolici su otvorenih ruku dočekali vojnike očekujući da će ih oni štititi od nasilja. Ali su ubrzo shvatili da se i oni stavljaju na stanu lojalista. To je dovelo do još jačeg otpora i sukobi postali svakodnevica.

Vrh sukoba bio je 1972. godine. U januaru te godine vojska je u Deriju ubila 14 nenaoružanih demonstranata. Ovaj dogadjaj, poznat kao "krvava nedelja", opevali su U2 u svojoj pesmi "Bloody Sunday". Odgovor katolika bio je još suroviji: u ekspolziji bombe u centru Belfasta poginulo je 22 prolaznika. Te godine je u bombaškim napadima, diverzijama i ubistvima život izgubilo skoro 500 ljudi. London je ukinuo Parlament i uveo direktnu upravu nad Severnom Irskom.

Te 1972. godine, izvršena su velika pregrupisavanja i uglavnom prisilna ili pod moranjem preseljenja ljudi, tako da se se formirali celi kvartovi sa čistim religioznim ili političkim identitetom: nastanjeni onima koji su katolici i podržavaju pripajanje Irskoj, i oni gde je stanovništvo protestantsko i bori se za ostanak u Velikoj Britaniji.

Sukobi su nastavljeni tokom sedamdesetih, većim i manjim intenzitetom. IRA je objavila prekid vatre 1975. godine, da bi ga povukla godinu dana kasnije. U to vreme pojavila se i grupa "Morivnjaka" koja je organizovala velike demonstracije pozivajući na prestanak nasilja. Za svoj rad dobili su čak Nobelovu nagradu 1976. godine. Medjutim, izgubili su kredibilitet kada su pozvali katoličko stanovništvo da obaveštava veoma nepopularne snage bezbednosti o članovima IRA.

Posebne epizode sukoba su štrajkovi gladju, održani 1980. i godinu dana kasnije. U drugom, 10 republikanskih zatvorenika gladovalo je sve do smrti. Prvi koji je umro je i najpoznatiji medju njima - Bobi Sends. Obe strane su bile nepopustljive u ovom slučaju. Vlast nije popuštala pred zahtevima za poboljšanje statusa zatvorenika, a štrajkači nisu hteli da od njih odustanu.

Nekako od kraja osamdesedih, aktivnosti i popularnost IRA je počela da slabi zbog nerazumnosti terorističkih akcija koje su preduzimali. Sa druge strane, sve više su jačale ilegalne nasilne organizacije na lojalističnoj strani koje su onda počele da prednjače u nasilju. Lojalisti su 1993. godine prvi put ubili više civila nego republikanci. Oružje im je stiglo iz Južne Afrike, dok je IRA podržavana od strane Libije.

Srećom, obustava vatre, sa manjim ali tragičnim napadima, počela je 1994. godine. IRA je u tim napadima često birala ciljeve u drugim krajevima Ujedinjenog kraljevstva, uključujući Mančester i London. Najgori napad bio je avgusta 1998. godine kada je IRA podmetnula bombu u Omagu koja je ubila 29 civila. Reakcija javnosti je bila oštra i nasilnici sa obe strane potpuno su izgubili poverenje i podršku stanovništva.

Sukobi u Severnoj Irskoj odneli su 3.523 života u periodu izmedju 1969. i 2001. godine. Procenjuje se da je 60% na katoličkoj strani, 30% na strani lojalista a 10% su pripadnici britanskih snaga bezbednosti.

Oružane grupacije

IRA je osnovana 1919. godine, u Irskoj Republici, kao zvanična vojska. Njeni pripadnici su poznati kao "Stara IRA". Prvi unutrašnji sukobi su nastali podelom posle Ugovora kojim je priznata nezavisnost Republike. Pripadnici IRA u Severnoj Irskoj izgubili su borbu i samim tim i dosta legitimiteta. Novi sukob nastao je krajem šezdesetih kada se od tada "zvanične" IRA, odvijilo militantno krilo poznati kao "privremena" IRA. Od nje se vrlo brzo odvojila IRA "kontinuiteta", a poslednje odvajanje bilo je krajem devedesetih kada je jedno najradikalnije odbilo da prihvati mirovni proces i formiralo "stvarnu" IRA. Pored svih ovih frakcija IRA, aktivna je bila i Irska nacionalna oslobocilačka armija (INLA).

Sa druge strane, organizacije koje su koristile nasilje u cilju ostanka oblasti u Velikoj Britaniji bile su UDA (United Defence Association) i UDF (Ulster Volunteer Force). One su imale podršku britanske armije i policije. Procenjuje se da je do 15% vojnika Odbrambene Regimente Ulstera bilo neposredno vezano za lojalističke militantne skupine. Neki su i osudjena za konkretna ubistva. Takodje, vojna skladišta bila su ključni izvor oružja lojalista početkom sukoba. Krajem sukoba, pojavila se i bila veoma akrtivna i Crvena šaka (Red Hand Defenders). Danas je to najradikalnija organizacija, verovatno sa obe strane. Poznati su po ubistvima lojalista, ne samo katolika.

Politički proces

Od kraja osamdesetih se vode dugi i teški politički pregovori o okončanju sukoba u Severnoj Irskoj. Nagoveštaj smirivanja situacije u Severnoj Irskoj desio se 1998. godine, kada je IRA objavila jednostrani prekid dejstava. Lojalisti im nisu verovali. Od tada pa do danas, mnogo je više problema - ubistava i diverzija - koje su izvršili pripadnici tajnih organizacija privrženih ideji ostanka u Velikoj Britaniji. Sledio je istorijski dogovor: 1999. godine potpisan je mirovni sporazum koji je otvorio vrata smirivanju situacije. Rešenje koje je dogovoreno odavno je da ključne odluke u parlamentu moraju imati podršku od barem 40% glasova u oba dela. Medjutim, put do rešenja je još bio dug i prepun nesuglasica, nerazumevanja, nasilja i suprotstavljenih stavova.

Politički proces je ponovo obustavljen 2002. godine, od kada se čekalo na izbore koji će doneti rešenje. Shvativši da nema pomaka, ponovo je uvedena neposredna uprava iz Londona. Poseban trenutak je bio odluka IRA da uništi svo oružje kao dokaz svoje mirovne opredeljenosti.

Konačno, izbori održani 7. marta ove godine jasno su dali poverenje dvema najjačim partijama sa obe suprotstavljene strane da se dogovore oko podele vlasti. Medjutim, sve do ovog ponedeljka, unionisti vodjeni Ianom Pejslijem odbijali su svaki kontakt sa Šin Fejnom.